Kome je u interesu propast Sokobanje?

  Kome je u interesu propast Sokobanje?
  Ili, da li Sokobanji treba radio i televizija?
 Prolepšalo se vreme i u Sokobanji. Kipti i buja život u sokobanjskoj kotlini na sve strane. Naravno, ovo se odnosi na prirodu ide ono što ona sama već tako dugo radi. Poštuje sopstvene zakone i svake godine radi isto. A, ljudi na ovom bogom danom mestu? Šta je sa njima? Da li se samo na trenutak zapitamo da li zaslužujemo sve ovo što nam je priroda dala? Da li imamo pravo da Sokobanju pretvorimo u nešto što ona nije i ne sme nikad da postane? Koliko je ljudima koji ovde žive zaista stalo da nešto ostane i za one koji tek treba da počnu da rade i žive od svog rada u našem malom mestu ili je negde doneta odluka da Sokobanje više nema?
  Da ne bi sada razvijali teorije zavere oko gore postavljenog pitanja, bolje je da se bavimo činjenicama, koje su, na žalost neumoljive.
  Sokobanja je devedesetih godina prošlog veka bila jedno od retkih mesta u Srbiji u kojem je zaštitni znak bio optimizam kod ljudi, koliko god to čudno zvučalo da je neko mogao da bude optimista u to vreme na ovim prostorima. Ali, ukoliko samo malo vratimo film unazad, svako ponaosob može da preispita ovu tvrdnju. Želja većine stanovnika Sokobanje bila je da žive u slobodnoj Srbiji i isto tako slobodnoj Sokobanji. I došao je 5. oktobar, prošlo je sve onako kako je većina i poželela da se desi. Sigurno je da niko nije očekivao da bolji život počne vec sutradan, ali da će posle devet godina sudbina Sokobanje biti još neizvesnija nego npr. 1999. godine, verujem da se niko nije nadao.
  Razgovarajući sa ljudima ovih dana, čuje se jedna neverovatna tvrdnja: Ipak je bilo bolje devedesetih! Neverovatno, ali istinito. Ljudi počinju da preispituju i sebe i okolinu i ovi glasovi se mogu sve češe čuti. Ako treba podsećati šta je bilo tada, bilo bi to čisto gubljenje vremena. Ali, jedna stvar se zaista ponavlja, a to je strah kod ljudi. Ne strah od svetske ekonomske krize, nego strah da se kaže šta mislimo. I to možda u još gorem obliku nego tih devedesetih. Sada ljudi imaju strah da kažu šta misle i od vlasti i od samih sebe, iz prostog razloga jer više nisu sigurni da li je to što kažu istina. A, ovo će retko ko priznati i samom sebi, a kamoli nekom drugom.
Što se tiče delovanja ljudi koji bi trebalo da budu predvodnici Sokobanje ka boljem životu, oni se u ovom vremenu ponašaju gore nego oni koji su na vlasti bili poslednje decenije prošlog veka, tačnije u njenoj prvoj polovini. Ni traga od optimizma, ni trunke reči ohrabrenja. Ni jedne dobre ideje. Sve sam defetizam i predaja. I večito prebacivanje krivice na nekog drugog, bez želje da se preispita sopstveni rad i reči. Čini se da svi koji imaju mandat da odlučuju o ovom mestu, čekaju da neko dode i reši stvar. I možda će tako i biti, samo će biti kasno. Da se samo setimo nekih reči iz devedestih: svoju sudbinu najbolje je da rešavamo sami. A jedan deo rešavanja sudbine je i rešavanje problema koji nas okružuju. Problem koji Sokobanja ima ovih dana je i problem lokalnog medija, tačnije radio televizije Sokobanja.
  Zašto je to problem, pitaće mnogi. Pa, zato što je upravo Soko televizija bila ta koja nas je na izmaku prošlog milenijuma oslobadjala strahova. Uz Soko televiziju smo bili hrabriji. Imali veru u bolje sutra. Zajedno prošli kroz pokušaje mnogih da je ugase. Branili je i dušom i telom. Jer smo znali da je to naša televizija. Sokobanja je bila ponosna na svoju Soko televiziju. Kada je uvidela da ne vredi braniti ono što je neodbranjivo, Soko televiziji se pridružila i radio Sokobanja.
Kao i svi ostali i većina radnika RTV Sokobanja sa olakšanjem je dočekala slobodu, mada je bilo i onih kojima se ona baš i nije svidela. Poverovali su da će polako rasti i njihove zarade sa tadašnjih 70 DM na neku pristojnu cifru. Pristali su da još dugo rade za najmanju platu od svih koji su primali platu od gazde koji se zove OPŠTINA. Nakon nekog vremena počeli su i po malo da gundjaju, ali uvek su prihvatali objašnjenje kako će biti bolje. I sve tako do famozne privatizacije. Iako vecina možda i nije shvatala šta će se desiti kada dodje novi gazda, ipak je postojala nada da će biti bolje. Ali, ne lezi vraže. Došao je novi gazda, sve sakriven iza neke fantom ženske osobe, koju niko nije imao prilike da vidi i famoznog Zakona o privatizaciji sa sve Agencijom za taj posao, naravno iz BGD-a. I šta se dešava? Nešto što su samo pojedini imali dovoljno znanja i mudrosti da vide šta će se desiti. Kakva crna Soko televizija, kakva crna radio Sokobanja. Kome još to treba, kada fantom gazda već ima sve to. Pa još neka sirotinja raja koja sebe naziva novinarima, kamermanima, montažerima i još koje kako. Njemu treba samo stub na Janioru da zakači predajnik za svoj medij, a i ekskluzivni poslovni prostor u samom centru Sokobanje neće baš biti za bacanje. Evo samo malo podsećanja cifara koje su bile u opticaju: RTV Sokobanja prodata je za tričavih 500 i nešto hiljada dinara u kompletu. Znači radnici, plus oprema, plus poslovni prostor u njenom vlasništvu, plus plac iza Trebiča sa sve predajnikom za emitovanje programa na srednjim talasima visine, cirka 60-tak metara. I šta se dešava nakon dolaska novog gazde? Sve u cilju “racionalizacije poslovanja“ prvo se vrši pritisak na nepodobne, na najperfidnije načine, da napuste firmu i za to “ pucanje filma “ svakom ponaosob isplaćuje se tzv. otpremnina od po cirka 100 000 dinara. Čisto da se zabeleži, perjanica u vršenju pritisaka bio je onaj koji bi zapravo trebao da brine o zaposlenima, direktor Dragiša Milojević. I sve bi to možda i bilo u redu da nema nekih detalja koji bodu oči. Prvo pare su im isplaćene na ruke, bio i sudski proces oko toga, a drugo gazda opštine u to vreme, Miliša Dinić, ladno prebaci siću od 5,5 miliona dinara opštinskih para na račun RTV Sokobanja. Uz malu napomenu, račun je sada u Nišu i niko od radnika RTV Sokobanja nema pojma gde su te pare. Mada nije potrebno biti mnogo pametan pa shvatiti gde su završile. Nadalje, novi gazda iz senke donosi novu odluku. Na programu radio Sokobanje od sada ide samo narodna muzika. I sada da ne raspravljamo mnogo o ukusima i uredjivačkoj politici, ali i oni najzadrtiji pobornici narodne muzike počeše da pomeraju skalu na radio prijemniku, jer nisu više mogli da trpe taj teror šunda i nezainteresovanosti za ono što ide u etar. Tu je već prva greška i radnika. Poveli su se za onom starom, veži konja gde ti gazda kaže, pa makar i crko. A, konj je vec pri samom kraju. Sve ovo dovodi naravno do pada slušanosti, što, naravno, neminovno vodi i padu, već i onako slabog, prihoda od marketinga. Samo da napomenemo da je do privatizacije, RTV Sokobanja bila, možda, jedino preduzeće čiji je osnivač opština Sokobanja koje nije imalo ni dinar duga, jer su od opštine pristizale pare samo za minimalne plate radnika, dok su svi ostali troškovi bili pokriveni iz prihoda od marketinga i kompenzacija. I tu dolazimo do početka kraja. Prikriveni gazda polako ostvaruje svoj plan. Niko više ne gleda Soko televiziju, još manje ljudi sluša radio Sokobanju. Nema prihoda, ljudi postaju sve nezadovoljniji i kraj je sve izvesniji. Pored svega, na mangupski način, kupovinom nekih famoznih 20m2 negde na brdu zvanom Janior, prikriveni gazda pokušava da se uknjiži kao vlasnik predajnika RTV Sokobanja. I to ne bi bilo sporno da je taj čovek stvrani vlasnik RTV Sokobanja, a ne samo predsednik Upravnog odbora. Da bi sve bilo malo jasnije, možemo to i ovako objasniti: Zamislite da Veran Matić bude predsednik Upravnog odbora RTS-a, pa onda kupi plac na Avali i sebe uknjiži kao vlasnika tornja na toj planini i sa njega počne da emituje program televizije B92. Mada, možda je prikriveni gazda malo požurio i to je sada jedina šansa radnika da potegnu pitanje poništenja privatizacije.
E, sad da se pozabavimo malo i odnosom sadašnjih predstavnika lokalne vlasti prema ovom problemu. Doduše, sve su to nezvanični stavovi, ali dosta dobro odslikavaju sveukupnu sliku onoga što je opisano u prvom delu teksta. Prvo, kad uključe sivu masu, političku, kažu: Lokalna samouprava nema nikakvih ingerencija, to je sada privatna firma. Šta mi tu možemo? E, pa gospodo draga, nije vas interesovalo kada je privatizovan Trebič, nije vas interesovalo kada je privatizovana radio televizija, sutra verovatno neće da vas interesuje kada se privatizuje Lepterija, pa Specijalna bolnica, pa komunalno. I šta ce se onda desiti? Ukoliko se i dalje pravite "TOŠE", sve da se ne bi zamerili gazdama u Beogradu, a znajući kako su prošli Trebič i radio televizija, dajte nam odgovor na pitanje iz naslova. Otvorite konačno oči, pogledajte šta se dešava, nemojte se vaditi na svetsku krizu i konačno krenite da se mešate u svoj posao. Niko iz Beograda neće nam pomoci, ako sami sebi ne pomognemo. Spašavanje RTV Sokobanja je dobar znak da počinjete da razmišljate o nečemu što je brend Sokobanje i od čega Sokobanja i njeni stanovnici mogu samo da imaju koristi. A, onda se pozabavite i ostalim preduzećima koje čeka privatizacija jer od toga zavisi sudbina ovog grada. Ukoliko nastavite ovako kako sada radite, može se doći samo do jednog zakljucka: ili imate zle namere ili nemate dovoljno pameti i cohonesa, da se bavite svojim poslom.
  Sve u nameri da će svi oni koji ovo procitaju, malo i razmisliti.
pozdrav....

---