.png){kind=logo}
Ništa nije za bacanje
Za dosetljive i uporne, kakva je Slavica Radenković iz Sokobanje, i obične pijačne najlon kese mo
Za dosetljive i uporne, kakva je Slavica Radenković iz Sokobanje, i obične pijačne najlon kese mogu poslužiti kao sirovina od koje će napraviti lepe dečije šeširiće, tašne, nesesere za šminku, šustikle...
Porodica Radenković živi u omanjoj kući, priljubljenoj uz brdo, uz samu ivicu puta. Sa njihove terase, centar Sokobanje vidi se kao na dlanu, i panorama je izuzetno inspirativna za one koji imaju osećaj za lepo i neku umetničku crtu. Očigledno da takva „žica” krasi i Slavicu – mirnu, tihu i izrazito povučenu ženu, koja je samo na prvi pogled kao mnoge druge. Od ostalih je izdvaja umeće da od onog što je inače za bacanje, napravi nešto što je ne samo za korišćenje, već i za divljenje. Na kuhinjskom stolu, poredjani kao u izlogu, šepure se izloženi šeširi za devojčice, uz njih tašnice u istoj boji, pa ženske torbe sa ukrasnim dugmetom – zatvaračem, ulepšane zlatnim lančićima, mašnicama... Tu su i neseseri za šminku, futrole za naočari, podmetači za čaše, posude za olovke... Izgledaju kao da su kukičane od svile, a u stvari su od najlon kesa, svih nijansi. Boje sa ukusom uskladjene, rafinirano složene, čitava paleta – od bele, preko svih osnovnih i izvedenih jarkih i pastelnih tonova, do crne.
Na desenu koji u mašti kreira pa potom realizuje, Slavici bi mogli da čestitaju i pravi dizajneri. Sa njima se u životu nije ni srela, a kamoli za dizajnera školovala. Završila je trgovačku školu i 21 godinu radila kao prodavačica u Robnoj kući „Sokobanja”.
Kad je robna kuća zatvorila vrata, imala je vremena na pretek. Završi kućne poslove pa razmišlja – šta će i kako će dalje. Obrvala je, seća se, neka tuga, osećala se beskorisnom, kao da su joj ruke vezane. A onda joj je iz Beograda došla u posetu prijateljica Nada Bušić i donela na poklon, uz kafu i ostale sitnice, i malu lepu šustiklu heklanu od materijala koji nije mogla odmah da prepozna. Prijateljica joj je rekla da je šustikla pravljena od najlon kesa ali je Slavici, po prirodi stidljivoj, bilo neprijatno da je ispituje kako se to radi. Kad je prijateljica otišla, nastavila je da odgoneta „tehniku” takvog hekleraja. Bila je rešena da se u tome okuša i sama. Nakupila je nekoliko raznobojnih kesa u koje se pakuje hleb, sekla ih na tanke trake, upredala kao svilu i heklicom kukičala „lančić” od kojeg je formirala ono što je zamislila. Uspela je, ali je išlo nekako sporo a rad je bio tanušan, mnogo providan. Onda se dosetila pa povećala širinu traka, dobila deblju nit, nabavila krupniju heklicu i to je bio pun pogodak Vremenom se toliko izveštila da sada „izbacuje” šešire i tašne kao fabrika. Za dva dana može da ishekla žensku torbu a da uz to čuva i ćerkinog sina, svog miljenika unuka Necu. Suprug Milovan ima razumevanja za njene kreatorske „muke”, pa je ne opterećuje posebnim zahtevima kad vidi da se unela u posao i „razbija glavu” kako da ostvari neku svoju zamisao.
Hobi joj je postao ne samo zanimanje već i terapija – kreiranje i kukičanje joj je pomoglo da svoju energiju unese u nešto što je smiruje, u čemu uživa, a što na njenu radost postaje traženo. Šeširiće za devojčice banjski gosti razgrabe kao alvu čim se pojave okačeni na zidu njene kuće ili na nekoj manifestaciji ručnih radova. Primetila je da njene rukotvorine najradije pazare Vojvodjani i Beogradjani, a odnedavno, što je posebno raduje, i meštani, koji su nekad u odnosu na ono što radi bili prave neverne Tome.
Samopouzdanje joj se vratilo, a tuga nestala, kao rukom odneta. Sada noću ne razmišlja o brigama, već samo o novim formama koje još nije savladala, o slaganju boja koje još nije isprobala. Materijal, odnosno kese, više ne skuplja kao nekad, već ih kupuje na veliko na pijaci i to u svim bojama koje nadje. Cilj joj je da sve što pravi uvek bude različito, drugačije. Da izmašta i dodaje ukrasne „cake” i detalje koje dotad nije koristila. Umetnik u njoj tera je da se ne ponavlja, već da sve što radi uvek deluje sveže i novo.
Njene rukotvorine mogu da se nose i po kiši i po suncu, mogu da se peru i u mašini za veš a traju „bar” 100 godina, koliko je potrebno da se jedna najlon kesa razloži u prirodi.
Kaže nam da je sada tačno deset godina, pravi mali jubilej otkako je isheklala svoj prvi rad od ovog materijala. Zanimljivo je da sve vreme nije menjala ni cenu svojih rukotvorina. Šeširići i ranac za devojčice staju po sto dinara a ženska torba 250. Kupcima to nije mnogo a njoj je dovoljno da se ponovo oseti korisnom i zadovoljnom što i njen dinar doprinosi kućnom budžetu.